A A A   

ИСТОРИЈАТ

Зачеци социјалног осигурања, тачније пензијског и инвалидског осигурања у Србији јавили су се још у првој половини 19. века, када су донети и први прописи из те области: Уредба о занатима из 1847. године, Рударски закон из 1866. године, Правилник болесничког и потпорног фонда из 1895. године и Уредбе о пензијама чиновника из 1841, 1861. и 1871. године. Њима су, као и прописма других европских држава у то време, били обухваћени само радници и чиновници. Први Занатски добровољни фонд, који је имао велики број осигураника, сопствене изворе финансирања и правила којима су била прецизно дефинисана права и обавезе чланова фонда, основан је у Краљевини Србији 1898. године, само девет година након доношења, првог у свету, Закона о пензијском осигурању радника у Немачкој.

Обавезно социјално осигурање било је, касније, регулисано Законом о осигурању радника, који је донет 14. маја 1922. године а, стицајем околности, његова примена је била одложена до 1. јуна 1937. године. Законом су били обухваћени сви ризици осигурања (изузев незапослености), а базирао се на принципима обавезности осигурања, јединствене примене на територији целе државе, финансирања система средствима доприноса који су плаћали запослени и послодавци (изузев у осигурању од несреће на послу, које су, путем доприноса, финансирали искључиво послодавци), уз најшири обухват свих лица у радном односу, укључујући и ученике, лица на пракси, волонтере, поморце, запослене у иностранству и лица која се баве домаћом (кућном) радиношћу. Сматран је једним од најнапреднијих прописа ове врсте у Европи, заснован на начелима немачког система социјалног поретка, која су уведена у Немачкој, крајем 19. века, за време канцелара Бизмарка. Одредбама овог закона, спровођење осигурања било је поверено Средишњем уреду за осигурање радника (са седиштем у Загребу) и окружним уредима за осигурање радника (у појединим покрајинским центрима). Упркос таквом централизованом уређењу, и даље су постојале братинске благајне (као носиоци осигурања за рударе и топионичаре, заводи за пензијско осигурање намештеника, трговачка болесничко-потпорна друштва итд).

Овде, свакако, треба поменути и то да је Краљевина Југославија закључила и знатан број билатералних уговора, нарочито трговачких, којима је, додуше посредно, уређивана и област социјалног осигурања. Тако је, у току 1924. и 1925. године закључено чак десет уговора са Аустријом, а њима су регулисана поједина питања овог осигурања за неке категорије радника, посебно железничаре. Поред тога, закључивани су и билатерални међународни уговори који су се, пре свега, непосредно односили на област социјалног осигурања и имали за циљ да обезбеде равноправан третман југословенских и домаћих држављана у иностранству. Треба навести Конвенцију о здравственој заштити која се даје на реципрочној основи држављанима, закључену са Пољском 9, маја 1923. године, Општи споразум о реципроцитету на подручју социјалног осигурања закључен са Италијом 25. јуна 1925. године, Конвенцију о реципроцитетном третирању радника обе државе на подручју повреде на послу, закључену са Аргентином 8. октобра 1928. године, Уговор о социјалном осигурању закључен са Немачком, 15. децембра 1928. године, Уговор о социјалном осигурању са Аустријом, закључен 21. јула 1931. године, Уговор о раду и социјалној заштити, који је закључен са Француском, 29. јула 1932. године, Конвенцију о социјалном осигурању са Румунијом, од 30. јануара 1933. године и Уговор о социјалном осигурању закључен са Чехословачком, 14. децембра 1936. године.

За време Другог светског рата, окупационе власти су на снази задржале затечено правно стање у погледу носилаца осигурања и прописа који се примењују. Изузетак је био учињен на анектираним подручјима Југославије, на којима су се примењивали прописи земаља окупатора.

Након Другог светског рата, Законом о спровођењу социјалног осигурања на подручју Демократске Федеративне Југославије, од 2. маја 1945. године, спроведена је унификација свих установа социјалног осигурања, а као његов јединствени носилац за подручје целе државе био је одређен Средишњи завод за социјално осигурање, са седиштем у Загребу, док су у седиштима федералних јединица оснивани земаљски заводи за социјално осигурање и њихови подручни органи, односно филијале. То је, заправо, значило децентрализацију вођења управног поступка и обављања административних послова у вези са спровођењем, пре свега, осигурања за случај болести, док је у погледу рентног и пензијског осигурања усвојено правило да одлуке о рентама и пензијама доноси Средишњи завод за социјално осигурање, а послови у вези са њиховом исплатом обављали су се у оквиру земаљских завода. Остваривање права из обавезног социјалног осигурања, у овом периоду, било је обезбеђено Законом о уређењу судова социјалног осигурања и Врховног суда социјалног осигурања од 26. октобра 1945. године и Уредбом о уређењу поступка код судова социјалног осигурања и Врховног суда социјалног осигурања од 10. новембра 1945. године. Овим прописима били су основани судови социјалног осигурања у седиштима филијала земаљских завода, а као другостепени суд, био је установљен Врховни суд социјалног осигурања у седишту Средишњег завода за социјално осигурање.

За остваривање политике унификације социјалног осигурања од значаја је било доношење прописа којима се ширио круг обавезно осигураних лица. обухватањем пољопривредних и обалско-транспортних радника, као и доношење Уредбе о обавезном осигурању јавних службеника и Уредбе о реорганизовању здравствене службе у социјалном осигурању.

Законом о социјалном осигурању радника, намештеника и службеника донетим 13. августа 1946. године, уведено је тзв. државно социјално осигурање, засновано на принципу финансирања средствима доприноса који плаћају послодавци и запослени, при чему је држава била гарант свих права, односно давања из овог осигурања. Као параметри за одређивање висине и обима права, у обзир су узимани трајање осигурања, тежина рада и просечна плата осигураника. Носилац осигурања био је Државни завод за социјално осигурање са својством правног лица и карактеристикама самосталне службе, док је држава, посредством Министартсва рада ФНРЈ, њиме руководила и вршила надзор над његовим радом. Централни орган Државног завода за социјално осигурање је била Дирекција, као управни орган без непосредног контакта са осигураницима, а подручни органи – филијале, организоване су на територијалној основи (и обављале послове спровођења осигурања за све категорије осигураника) и професионалној основи (које су обављале послове спровођења осигурања оних радника који су, с обзиром на организацију њихове службе, чинили јединствену организациону јединицу на читавом државном подручју – нпр. филијале за осигурање саобраћајног особља, које су биле организоване у главним организационим седиштима саобраћајне службе). У оквиру филијала су обављани сви послови са осигураницима, и то у вези са спровођењем осигурања за случај старости, изнемоглости и смрти, несреће на послу и у области додатка на децу, док су послови у вези са осигурањем за случај болести, трудноће и порођаја, по правилу, били пренети на експозитуре, у оквиру којих су се обављали и послови у вези са подношењем пријава на осигурање и посредовања у спровођењу рентног и пензијског осигурања. Поред експозитура, постојала су и повереништва, која су спроводила одлуке филијала и експозитура, а била су конституисана као органи посредовања у пословима осигурања и непосредног контакта са осигураницима, без овлашћења да самостално доносе одлуке. Законом су, такође, били предвиђени и судови социјалног осигурања.

Године 1950, донет је Закон о социјалном осигурању радника, службеника и њихових породица, чиме је окончан процес развоја социјалног осигурања као државног осигурања. Једино законом и прописима Владе ФНРЈ могла су се прописивати права и обавезе по основу социјалног осигурања, док су се, у циљу правилне примене прописа, могла доносити упутства од стране надлежних органа државне управе. Послове државног социјалног осигурања вршили су одређени државни органи ресора социјалног старања и органи ресора заштите народног здравља, у оквиру својих редовних надлежности. Финансијска средства за спровођење социјалног осигурања је обезбеђивала држава, из средстава опште државне акумулације. Законом је било одређено да се плате радника и службеника не могу оптеретити доприносима за социјално осигурање, а поступак за остваривање одређених права (материјално обезбеђење за време болести, трудноће и порођаја, упућивање осигураника на други посао због преквалификације и одређивање материјалног обезбеђења за време оспособљавања) покретали су, по службеној дужности, надлежни органи.

Ново раздобље у развоју социјалног осигурања на овом подручју започело је прописима о организацији и финансирању социјалног осигурања – Уредбом о установљењу завода за социјално осигурање и о привременом управљању средствима социјалног осигурања из 1952. године, Уредбом о финансирању социјалног осигурања из 1953. године и Уредбом о организацији социјалног осигурања из 1955. године. На основу ових подзаконских аката, социјално осигурање је ″прешло″ из надлежности државне управе на заводе за социјално осигурање, основане у поједином републикама (од 1954. године - републички заводи за социјално осигурање). Систем је организован одвојено, по гранама. Спроведена је, најпре, ревизија система здравственог осигурања, на основу Закона о здравственом осигурању од 26. новембра 1954. године, а затим је, 14. децембра 1957. године донет Закон о пензијском осигурању и, 28. децембра 1958. године, Закон о инвалидском осигурању. Организационо и финансијски су све три гране социјалног осигурања биле повезане у једну целину на основу Закона о организацији и финансирању социјалног осигурања, а у складу са одредбама Уредбе о финансирању социјалног осигурања, установљени су доприноси за социјално осигурање по општој и по посебној стопи, као и тзв. допунски доприноси и истовремено, установљени су фондови за поједине гране социјалног осигурања. Већ 1955. године, на снагу је ступила Уредба о уређењу додатка на децу, а 1959. године донет је Закон о здравственом осигурању земљорадника, којим је уведено здравствено осигурање за ову категорију. Као посебна грана социјалног осигурања, 1952. године је, на основу посебне уредбе, почело да се организује и спроводи и осигурање за случај незапослености.

Почев од 1950. године, од када је на снази Општа конвенција о социјалном осигурању са Француском, закључен је читав низ билатералних уговора у овој области (са Луксембургом и Белгијом 1954. године, Холандијом 1956. године, са Чехословачком, Италијом, Мађарском и Бугарском 1957. године, са Шведском, Пољском и Великом Британијом 1958. године, са Швајцарском 1962. године, са Аустријом 1965. године, са СР Немачком 1968. године, са Норвешком, Либијом и Немачком ДР 1974. године, са Панамом 1975. године, са Румунијом 1976. године, са Данском 1977. године, са Египтом 1987. године).

Са државама формираним на простору СФР Југославије су, такодје, закључени споразуми о социјалном осигурању и то: са Хрватском 1997. године, са Македонијом 2000. године, са Босном и Херцеговином 2002. године, са Црном Гором 2006. године и са Словенијом 2009. године.

Конвенције које су најраније закључене су имале за циљ да обезбеде заштиту предратној економској емиграцији која је планирала повратак у домовину у старости. Са повећањем миграција радне снаге, након Другог светског рата, закључивањем билатералних уговора пружа се знатно већи степен заштите миграната и равноправног третмана држављана страна уговорница.

Након доношења Устава СФР Југославије из 1963. године, социјално осигурање постаје институција узајамног осигурања свих радних људи. У току 1964. и 1965. године донети су Основни закон о пензијском осигурању и измене и допуне Закона о здравственом осигурању и Закона о инвалидском осигурању. После усвајања уставних амандмана из 1968. и 1971. године, материја социјалног осигурања уређује се општим законодавством и, по први пут се, у унутрашњем правном уређењу ове области, употребљава термин "социјална сигурност", који има шире значење од појма ″социјално осигурање″. Више није постојала јединствена организација, јединствени носилац социјалног осигурања, нити јединствено одређивање права и обавеза.

Када је реч о здравственом осигурању, оно се спроводило у оквиру заједница које осигураници сами оснивају и њима управљају, посредством органа које сами бирају. Биле су основане заједнице здравственог осигурања радника, заједнице здравственог осигурања земљорадника и заједнице здравственог осигурања лица која обављају самосталне професионалне делатности.

Савезни Закон о основним правима из пензијског и инвалидског је усвојен 1972. године и њиме су уређена само основна права из овог осигурања, с тим што су републике могле, у складу са својим специфичностима и могућностима, законима прописивати шири обим права и повољније услове за њихово остваривање. Спровођење осигурања било је пренето на самоуправне интересне заједнице пензијског и инвалидског осигурања при чему су републичке и покрајинске заједнице биле удружене у Савез заједница пензијског и инвалидског осигурања. Након доношења Устава из 1974. године, самоуправне интересне заједнице у области здравственог осигурања се, по правилу, организују на територијалном принципу, а републичке и покрајинске заједнице се удружују у Савез заједница здравственог осигурања и здравства Југославије, као своју асоцијацију.

Закон о основним правима из пензијског и инвалидског осигурања донет је 1982. године, на савезном нивоу, а у складу са њим, Законом о пензијском и инвалидском осигурању радника, који је важио на територији СР Србије, прописано је било да се права из овог осигурања остварују код Републичке самоуправне интересне заједнице пензијског и инвалидског осигурања. Након тога, Законом о пензијском и инвалидском осигурању из 1992. године основани су, као посебна правна лица, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности и Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање земљорадника.

Законом о основама пензијског и инвалидског осигурања који се је ступио на снагу 01. јануара 1997. године, била су, на савезном нивоу, јединствено регулисана, готово у потпуности, сва права осигураника и корисника, док су републичким законима (у Р Србији - Закон о пензијском и инвалидском осигурању, такође у примени од 01. јануара 1997. године) ближе уређени организација и финансирање система.

Након формирања државне заједнице Србија и Црна Гора целокупна надлежност у области социјалног осигурања, односно сигурности је прешла на државе чланице. У Републици Србији је донет Закон о пензијском и инвалидском осигурању, Закон о здравственом осигурању и Закон о здравственој заштити.

У складу са одредбама Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, на дан 01. јануара 2008. године, престала су да постоје три фонда за пензијско и инвалидско осигурање, а основан је један - Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање.

Од 1. јануара 2012. године, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузео је и послове који су били у надлежности  Фонда за социјално осигурање војних осигураника који се односе на област пензијског и инвалидског осигурања, док су послови у вези са правима из обавезног здравственог осигурања војних осигураника остали у надлежности Фонда за социјално осигурање војних осигураника, који је организациона јединица у саставу Сектора за буџет и финансије Министарства одбране Републике Србије.